Nužnost promena – Liderstvo – eMagazin br.15
Kako promeniti percepciju ljudi i pokrenuti ih na akciju?
Koliko ste puta čuli svoje komšije, rođake, prijatelje da vam uz uzdah kažu reč “skupoća”. Najčešće ako bi pitali običnog čoveka na ulici šta ga u ovom periodu tranzicije najviše muči reći će vam “skupoća”. Međutim ako uporedite cene u našim prodavnicama sa cenama istih proizvoda na zapadu, ili istoku, pa i severno i južno od naše zemlje, primetićete da su cene svuda približno iste.
Kakvu percepciju stvarno imamo?
Globalna komunikacija, razmena informacija, znanja, pa i fizičkih proizvoda, dovela je do povezivanja svih činioca savremenog života i poslovanja u svetu. Svetsko tržište postalo je globalno tržište. Realnost je da su cene proizvoda koje plaćamo normalne. Ono što nije normalno su naše plate. Ono što je pogrešno je naša percepcija o skupoći kod nas.
Skupoća ili male plate?
Reći ćete da je to svejedno. Da je skupoća isto što i male plate, ali nije. Kad kažemo skupoća to znači da je neko drugi (političari) kriv što nam je život težak, što jedva sastavljamo kraj sa krajem, i živimo od prvog do prvog. Ako nam je neko drugi kriv što ne živimo dobro onda to znači da je naš boljitak izvan domašaja naših mogućnosti da to promenimo.
Gde su uzroci problema?
S druge strane, kada kažemo da malo zarađujemo to znači da je problem do nas, da nam niko nije kriv za našu situaciju do nas samih. To takođe znači da svoju situaciju možemo sami da poboljšamo ako to želimo. To znači da možemo da se usavršimo, da nađemo bolji posao, da radimo više i pre svega efikasnije. Da radimo timski.
Zašto je važna percepcija okruženja?
U prethodnim člancima pisali smo nadugo i naširoko o zakonima brendinga. Pitaćete me kakve sad veze ima brending sa našom percepcijom o svetu u kome živimo. U osnovi procesa brendinga je da nije važno kakav je realno proizvod koji se brendira već koju percepciju postigne u očima potrošača. Isto važi i za okruženje u kome živimo. Nije važno kakva je realna situacija oko nas jer mi u većini slučajeva nismo u stanju da je kompletno i u potpunosti sagledamo. Važan je naš pogled na svet. Posledica pogrešne percepcije neizostavno je strah. Rezultat straha je nazadovanje.
Koliko je važna “vera u uspeh”?
Šta mislite koji je glavni uzrok velike Svetske ekonomske krize 1929 godine? Strah, odnosno pogrešna percepcija o sopstvenom okruženju. Ne zabadava, da bi prevazišao krizu, predsednik Ruzveltov slogan bio je «We should only fear the fear itself» (Trebamo se plašiti jedino samog straha). Recimo, šta odlučuje vrednost akcija na berzi? Pre svega percepcija kupaca akcija o vrednosti kompanija koje oni kupuju. Akcije padaju i rastu ne toliko u zavisnosti od sirovih ekonomskih pokazatelja, već u odnosu na to koliko se sigurnosti, ležernosti i vere u uspeh osetilo u osmehu direktora kompanije.
Šta možemo učiniti sami za sebe?
Realno naši stariji koji su prolazili proces obnove (tranzicije) posle drugog svetskog rata imali su neuporedivo gore uslove života od današnjih. Nije bilo hrane, vode, struje, kanalizacije, a o toalet papiru da i ne pričamo. Ali je njihova percepcija o sebi i o svom okruženju bila pozitivna. Znali su da je loše jer je rat učinio svoje, ali je takođe bilo i dobro jer je rat prošao. Svoj boljitak videli su isključivo kroz ono što su sami mogli za sebi da učine.
Ko je stvarno kriv za naše muke?
Mogli su i oni tada da kažu, pa krivi su Nemci, da onda prekrste ruke i da uvređeno čekaju da Bog podeli pravdu, i potezom čarobnog štapića učini njihov život boljim. Nemojte me shvatiti pogrešno. Ko je kriv ostaće kriv, ali nama neće biti bolje ako stalno uvređeno upiremo prst u nekoga ili neke. Ne kaže se džabe da je žrtvi koja se ne oslobodi misli o dželatu najteže. Ne možemo od spoljnog sveta očekivati da nas ponovo prihvati za poslovne partnere ako u njih i dalje upiremo prstom.
Zašto se kod nas nesme promeniti mišljenje?
Na zapadu postoji izreka «If you can’t change your mind, why have a mind?», (Ako ne možete da promenite percepciju svoga uma, zašto imati um?). Ne radi se o tome da menjamo svoje suštinske moralne i etičke principe. Zlo će ostati zlo, dobro dobro, a krivac i dalje kriv, međutim ako želimo promenu, onda prvo moramo da promenimo percepciju o sebi i o okruženju u kome se nalazimo.
Da li nam nema izlaza?
Zamislite da Njujorčani imaju percepciju o sebi, svom gradu, i svom okruženju kao o nepovratno propaloj sredini, kao mi u Srbiji. Recimo da veruju da je kao rezultat korumpirane vlasti, povezane sa mafijom, i pada morala u društvu, njihov život beznadežno pao u provaliju iz koje nema izlaza. Verovali ili ne ali sredinom osamdesetih godina prošlog veka to se stvarno i događalo.
Njujork 1986
Pitaćete se zašto baš 1986 godina. Razlog je da sam se ja te godine preselio u Njujork. Zamislite moj šok, gde iz mirnog, uređenog, civilizovanog, Evropskog Beograda dolazim u okruženje koje je ružno, nesigurno, u propadanju. Stopa porasta kriminala neverovatna, ljudi na ulicama i po kućama uplašeni, lokalna ekonomija u kolapsu. Nezaposlenost bar 30%, jer polovinu grada sačinjavaju ružni blokovi zgrada (takozvani «Projects»), gde stanuju ljudi na socijalnoj pomoći.
Grad beznađa i propasti
Na ulicama hiljade beskućnika. Čuvena Park Avenija, gde kvadratni metar košta ko cela zgrada negde drugde, prepuna velikih kartonskih kutija gde stanuju ljudi, pa i deca. Celi kvartovi puni napuštenih skladišta i fabrika, a pola Bruklina i Bronksa sa popaljenim zgradama (kao Hamburg 1944). Tajm Skver, srce Njujorka, sa mračnim zamandaljenim porno radnjama, gde vas na svakom koraku pitaju «Smoke, Smoke» (oćeš drogu). Propale fasade, grafiti svuda, i gomila đubreta jer su đubretari konstantno na štrajku. Naslovi u novinama o bezuspešnim suđenjima mafijašima i političarima.
Problem je u stvari percepcija
Sve ove gore pomenute strahote dešavale su se u gradu gde se u podzemnim trezorima nalaze najveće svetske rezerve kapitala, kako šuštećih dolara, čistog zlata, ali i berzanskih akcija. U to vreme, grad milionera i prosjaka. Pitaćete se kako to da taj kapital nije hteo da ulaže u grad u kome se nalazio. Odgovor je percepcija. Koliko sami Njujorčani nisu imali vere u boljitak svoga grada, toliko i krupni kapital nije imao vere u građane Njujorka. Dok god oni sami nisu promenili percepciju o sebi i svojim mogućnostima, kapital je tražio pogodnije tlo gde može nesmetano da raste i oplođava se.
Kako se Njujork izvukao iz krize?
Kako se grad Njujork izvukao iz ove naizgled bezizlazne krize? Pa došao je čuveni gradonačelnik Đulijani. Kao prvo uveo je gomilu novih preko potrebnih zakona, a onda ih dosledno sproveo. Iskorenio je mafiju i korupciju u državnim aparatima, suzbio kriminal, a onda krenuo da promeni percepciju kod samih Njujorčana. Kada su prestali da gledaju ko je kriv za njihovu propast i zasukali rukave, počistili svoja dvorišta, popravili fasade, prefarbali grafite, onda je i tržište kapitala počelo da obraća pažnju. Promene se nisu odigravale preko noći ali je vreme činilo svoje.
Kada je prepreka prilika?
Priču može dobro da ilustruje slučaj jednog mog prijatelja Kolumbijca koji je kupio celu zgradu u 90 oj ulici (tada Harlem), za nekih 10000$. Svi su mu se smejali jer iako je cena bila smešna, sama zgrada bila je ruševina. Ali moj prijatelj je mudro čekao svoje vreme. Malo po malo granica Harlema se pomerila i njegov plac je odjednom postao deo Upper East Side-a. Zabolela bi vas glava kad bi vam rekao koliko je miliona za tu srušenu zgradu dobio.
Po povratku u Srbiju
Zamislite moj šok kada sam posle punih 16 godina iz danas veoma čistog, civilizovanog, i uređenog Njujorka došao u moj rodni Beograd koga pamtim kao jednog od najlepših gradova Evrope. Moj Beograd, dragulj Evropske civilizacije. Šta da vam kažem, imao sam osećaj da sam ponovo u Njujorku 1986 godine. Međutim lično prolazeći kroz naizgled bezizlaznu krizu grada Njujorka, znam da će se i Srbija uskoro oporaviti.
Gde dolazi kapital i investicije?
Utešno je saznanje da i najbogatiji gradovi i zemlje Sveta prolaze kroz faze uspona i padova. Japan i Nemačka su u drugom svetskom ratu sravnjeni sa zemljom, a danas su vodeće Svetske ekonomije. Međutim, moramo shvatiti da kapital neće u našu zemlju ne zato što smo siromašni, isto kao što svojevremeno nije hteo ni u grad Njujork koji je bogat. Kapital traži regulisanu, kultivisanu, uređenu sredinu, odnosno kvalitetne odnose među ljudima. U našem narodu to se kaže «Oće domaćinsku atmosferu».
Use i u svoje kljuse!
Da li će nam biti bolje ne zavisi toliko od milosti Svetske (Evropske) Zajednice i od naklonosti Svetskog kapitala, koliko od nas samih. Samo da što pre promenimo percepciju (stanje svesti), o sebi i prema svom okruženju. Zlo je zlo jedino ako ga u srcu nosimo, a ako verujemo u dobro u nama i u bližnjim svojima, dobro će nam i biti. Vera u bolju budućnost nije samo bivši komunistički slogan, već je suština napretka moderne ekonomije i kapitalističkog društva. Da bi nam bilo bolje prvo treba da sami poverujemo da će nam biti bolje.
“Najbolji način predviđanja budućnosti je da je sami kreirate” — Abraham Linkoln
Miodrag Kostić, CMC
Autor je suvlasnik i direktor kompanije za poslovnu edukaciju i konsalting
www.poslovnaznanja.com
Ostali autorski tekstovi Miodraga Kostića
Optimizacija poslovanja – Kako sprovesti promene?
Video sa javnog treninga “Japanski poslovni model za poslovanje u Srbiji” održanog u Privrednoj Komori Beograda 18 marta 2014 godine.
